Miki Radojević - Moji uzori žive daleko odavde

Frontmen bendova SIX PACK i ČOVEK BEZ SLUHA,  muzičar i pesnik govori za SCENU SRBIJE i otkriva deo svog kreativnog majstorstva čitaocima ovog bloga.

SCENA: Koliko je potrebno energije da se bude frontmen u dva veoma aktivna benda?

Miki: Ako odgovorim  sa “sve je lako kad nešto iskreno voliš”, to bi bilo onako, prilično izlizano a i netačno. Potrebni su tera-Džuli energije, jer koliko god da si rodjen kreativan, postoji medjuljudski faktor koji moraš da balansiraš i budeš jako, jako spreman na kompromise. Bend je firma kao i svaka druga, samo što se mi bolje zezamo. 

SCENA:  Ko su tvoji uzori i koji bi band ili izvodjača preporučio širem auditorijumu (a da je sa ovih prostora)?

SIX PACK

  Miki: Pitao si za uzore, a ne za simpatije, pa još i sa baš ovih prostora,  tako da će Bajaga biti uskraćen za ovaj medijski prostor iako je on jedini koga iskreno poštujem i volim.

Moji uzori žive daleko odavde, na istočnoj obali Amerike.

Ono što je moja topla preporuka jesu hrvatski bendovi Debeli Precjednik, Pičke Vrište, Fast  Response, Mašinko… To su s jedne strane obični i prizemni momci, a sa druge jako kvalitetni i profesionalni bendovi, sa dobrim tekstom, dobrom muzikom, dobrim nastupom. No, ni to nije za “širi auditorijum”. Naš narod više voli gologuzu plastičnu pevaljku i u proseku troši pare na SMSove za Farmu.  Kakav nam je rokenrol postao, potpuno ih i razumem.

 SCENA: Šta ima novo na muzičkom a šta na knjizevnom planu kod tebe i odakle crpiš inspiraciju?

  Miki: Spremam album za početak jeseni sa ČBS-om.  To je već sve odmaklo i sada se manje vise kuju planovi kako će zapravo promovisanje istog da izgleda.

Pored velikih koncertnih promocija u svim velikim regionalnim centrima (mislim na ex Yu), sa minimumom opreme koja ispunjava uslove za nastup ćemo posetiti svaki klub, svako selo, svaku šupu koja nam otvori vrata i da utičnicu za struju.Iz profesionalnih razloga ne mogu da ulazim u detalje, ali bićemo dosadni jer neko mora da privoli ovu decu da ne rastu u džibere i starlete…čuj mene “prostitutke”  - starlete.

 

ČBS

SCENA: Na internetu sam gledao nastum ČBS-a sa simfonijskim orkestrom. O čemu je reč i kako je došlo do saradnje?

Miki: Samo smo bili deo jedne lepe priče u čast jubilarnog Dana grada Kragujevca. Nismo jedini koji su te večeri nastupali, ali smo pobrali simpatije dirigenta / kompozitora i članova orkestra jer im je legla ta melodičnost koju gajimo.

SCENA: Po tebi, kakva je situacija na domaćoj sceni i zašto?

Miki: Pa eto. Pomenuh već… Mislim da je očajna. Ne bih ceo spisak razloga, ali evo par:Mladi bendovi misle da je dovoljno da smisle naziv grupe. E pa nije.Misle da im je demo snimak sranje jer je producent lose smiksao. Nije, nego niste vežbali 2 sata svakog božjeg dana i draže vam je bilo da ceo vikend kupujete  Jelen od 2 litra umesto da sklonite neki dinar za par sati dužeg snimanja, čitaj - boljeg demo snimka. I šta onda bude?

Pa ništa. Raspadnu se taman kad bi sa strane gledano pomislio da uspeli da naprave bar minijaturnu fan – bazu.

Imamo i “moderne” odrasle bendove koji se nisu, nažalost, raspali. Kod njih se uglavnom ne zna ko je autor u bendu, svako donosi svoje ideje, svako je umetnik do bola i na kraju dobijemo neki mešpajz koji bog sam može da razume, te potencijalna mlada publika prosto klikne na sledeći klip koji joj s desna ponudi Ju Tjub. Taj klip obično bude neki Rasta ili Jala.

Uglavnom egzistiraju u svom i u glavnom gradu, dok bilo gde van terena gde im na koncert neće doći kolege sa faksa – prodaju po max 30 karata.

Imamo i kategoriju koja najpodmuklije sahranjuje domaći rokenrol – bendove koji pod izgovorom zezanja zapravo promovišu ono najseljačkije u nama. Bendove koji sviraju metal ili pank pomešan sa narodnjacima. Njihova publika puni sale, takodje pod maskom “zezamo se” i onda tu zapravo u bar 60% slučajnog uzorka imamo jednu bulumentu za koju ne znaš da li kući sluša Cecu, ili sluša rok, ali mu je legitimno da se sa istim sprda.
Da izostavim patetiku oko nepostojanja medijskog prostora, scena nam je fejk u svakom pogledu, a publike je sve manje jer “stara škola” ima decu kod kuće, a mladi prosto odlučuju da slušaju ono što razumeju, a činjenica je da je Amadeus bend razumljiviji od većine ovih, samoproklamovanih, rok ikona domaće galerije. 

SCENA:   Svirao si na velikim binama ali i u manjim klubovima. Možeš li da napraviš komparaciju i gde se osećaš prijatnije?

Miki: Na velikim binama, jer sam male prerastao. Nemoj da te lažu o intimi i kontaktu sa publikom, jer uopšte nije zanimljivo kad te tokom celog koncerta mikrofon bije u usta, a na spisak pesama, patike i pedal board padaju velika točena piva.
Kontakt i intima sa publikom vrlo lepo mogu da se uspostave i sa velike bine, a ono zbog čega smo se svi tu okupili je da bi čuli dobru svirku pod 1. To može da se desi jedino kada je bend zadovoljan, komotan i kada može nesmetano da radi svoje. Iako deluje naivno, pitanje je zapravo prilično kompleksno, jer ima i drugih faktora koji utiču na uspešnost malog ili velikog koncerta. Recimo, ako odeš da sviraš u nekom gradu gde je poslednji concert održan pre 5 godina – naravno da će i publika biti nesnadjena u celoj situaciji, jer vremenom se ispadne iz štosa kako se ponašati na koncertu. Opet, ima i gradova koji neguju koncerte, stalno dovode manje ili veće bendove, pa i publika prosto ima kulturu koncertnog ponašanja, pažljivo sluša i ne dobacuje kada im se  bend obrati, ako si dobar, dobiješ i zasluženi aplauz, u toku bržih pesama koje teraju na skakanje i gurkanje izuzetno paze jedni na druge i tada je uživanje biti im blizu dovoljno da se na pauzi izmedju pesama kucnete čašama.

SCENA: Za kraj, koja bi bila tvoja poruka mladim muzičarima?

Miki: Osim ako ne svirate iz puke dosade ili zabave radi, ne gubite vreme ako niste rešeni da u potunosti “poginete” za bend. Završite fakultet da bi jednog dana bili dobri u nečemu drugom. Ne mora fakultet. Ja i svog auspuh majstora poštujem do neba jer je najbolji u onome što radi.

Na kraju pogledjte video za pesmu TONY koja je posvećena velikom Tony Sly-ju  koju je Miki uradio u svojoj režiji van matičnih bendova kao gest poštovanja i zahvalnosti.